2014

Kurws, Barka tone in bele plombe

Aleš Rojc
Radio študent recenzija

Menza pri koritu, 3. 5. 2014

Menzinim serialkam je včasih že težko slediti in tudi ključ, po katerem se pojavljajo, pišočemu ni dostopen in najbolj jasen. Predvsem zato, ker je konsistenca veliko bolj očitna glede koncertne narave samega kluba. V dobrih desetih letih bi namreč lahko našteli že celo vrsto bendov, med katere bi prišteli tudi včerajšnje Kurws in s tem nemara povedali več kot z zoološko kombinatoriko žanrske nomenklature. Na misel v povezavi z dotičnim klubom pridejo: Zu, Jean-Louis, Les Rhinoceros, nemara Led bib in žal še veliko več pozabljenih imen. Lastno temu Menzinemu žanru bi bila razgledanost po nenacionalnem in nekolonialnem ključu lokalnih zgodovin ter neka široka podlaga v HC etiki, prosti tudi kitarske vladavine in monotone zgodnjepankerske forme. Tak ‘onkraj’ namreč proizvede skupno izkušnjo ter znotraj sebe predstavi manjše razlike in prepoznavanja. Včeraj na primer so v pretežni repeticiji in močnem ritmu prevladovali rezki zvoki kitar in saksofona ter komadi strukturirani v različnih niansah monotonega.

Dogajanje se je dejansko začelo pred klubom s prav tako ‘Menzinim’ performerjem Dejanom Kobanom, katerega agitacijo poezije je večkrat preglasil Marko Karlovčec na saksofonu. Bolj intervencije kot koncerta ali kot uvoda v koncert ne bomo ocenjevali, očitno pa pusti metelkovski sobotni večeri dopuščajo še veliko prostora domišljiji in eksperimentiranju tudi na izvedbeni ravni.

Klasično koncertno nadaljevanje je otvoril nam že poznan bend, ki pa je spričo članstva obetavnim začetkom nekje kmalu po prvih nastopih poniknil v očitno bolj občasno avanturo, vsaj v svojem javnem delu. Mimo tega so namreč Barka tone in bele plombe dobro uigrani in očitno tudi izvežbani, povsem integrirano pa je potekla tudi sicer ne več toliko sveža menjava bobnarja. Bend je tako bolj rokerska priložnost za njegova kitarista, Marta in Fona, za bobni je razigran Brgs, sicer pa gre za zadnjejšo izpostavo poezije in petja Danija Kavaša. Pri samem bendu kakih presenečenj, predvsem negativnih, v živo niti ne gre pričakovati. Glasbeno bolj ali manj sledijo na pol recitalu Danija Kavaša, katerega bistvo so vedno bila besedno domiselna in sporočilno močna besedila, v koncertnem delu pa je ravno ta mogoče spričo glasnosti in enakovrednosti tudi ostalih članov preslišati. Vokal namreč težko nastopi kot enakovreden inštrument, kadar je njegovo bistvo v vsebini, toliko pa ga je tudi prelahko povoziti. A to leti bolj na zasnovo samega benda nasploh kot včerajšnjo izvedbo posebej. Pri tej smo se lahko zopet spomnili, da gre za pravzaprav precej udaren bend, naštudiranost komadov pa še vedno omogoča manjše variacije in precej živahen nastop. Je pa o bendu teže soditi kaj več ob njegovi relativno redki odrski prisotnosti.

Poljski Kurws, s katerimi se je včerajšnji koncert nadaljeval, so se glede na podobo, s katero se lahko seznanite preko posnetkov, včeraj zdeli kar nekoliko monotoni. Zasedba sama to nikakor ni, dinamika zaznamuje že samo njeno pojavnost, ki v številu članov variira. Njihovo jedro kitara – bas – bobni je bilo na primer včeraj močno razgrajeno – v zvočno zanimivejšo smer. Med peterico namreč močan prispevek k zvoku the Kurws dajeta ravno saksofon in analogni Korg sintetizator. Včerajšnji nastop bi si dovolili označiti skozi nekakšno dvojnost med muziko, ki se je nekako zdela precej monotona in klasično repetitivna, in zvokom, ki je ostajal zanimivejši del zasedbe. Ta paradoksno dopušča nekoliko več manevrskega prostora v kombinaciji manj članov, zato je ravno v drugem delu ne predolgega nastopa postala zanimivejša. A vseeno je možnost variacij med samimi člani ostala pretežno podrejena strumnemu bobnanju in prehajanju med rifi, zaradi česar bi si od the Kurws obetali več na podlagi slišanih posnetkov, kot smo od njih včeraj prejeli v živo.

Barka tone in bele plombe: Jasna slika črni oblak (2014)

Recenzija: Terapija.net

Baš sam neki dan čistio stan. Isuse koliko tu ima bespotrebnih stvari koje godinama premećem s jedne kamare na drugu i ne znam što ću s njima. I tako nađem kup starih Džuboksa, pa da malo obnovim sjećanje, uzmem nekoliko brojeva na posao da čitam dok uhvatim vremena što su to pisali Kremer, Janjatović, Popović, Luković, Glavan, Trifunović, Saša Stojanović i ekipa, tamo, ranih 80-ih. U jednom broju od 1983. godine, taman je bilo ljeto, jako dobro se sjećam tog izdanja, 4 stranice o Gang Of Four, 3 stranice o Clock DVA, 2 stranice o Sexi, te nekih 6-7 o AC/DC + jako loš kolor poster s fotografijom kakvu bi danas napravio svako na svoj mobitel ili digitalac najlošije kvalitete. Ali, to se lijepilo po svim zidovima bivše Juge i svi su to kupovali i čitali od korica do korica po nekoliko puta. Sve što se nalazilo u tom listu bilo je mišljenje stručnjaka. Jebate, ti ljudi i ekipa Džuboksa su bili avangardisti, baš su posvećivali pažnju onome što je bilo aktualno i kreativno u datom trenutku i išli su tako hrabro naprijed kao da su živjeli u New Yorku ili Londonu, a ne u nekoj socijalističko-komunističkoj državi. Tekstovi odlični, sjajni prikazi, taman onako nešto kako i ja radim. Nije da se hvališem, ali sve to kako radim, mislim i pišem, naučio sam najvećim dijelom upravo zahvaljujući njima i mome pokojnom ujaku, profesoru književnosti, poliglotu i hrvatskom književniku koji mi je nakon mojih prvih recenzijskih škrabotina o njemu nekakvoj ‘nepoznatoj i ortodoksnoj rock muzici’ rekao: sve o čemu pišeš uvijek moraš staviti u neki kontekst, dati svoj subjektivni stav i razložiti ga globalno da svima bude razumljivo jasan. A Džuboks je imao i rubriku ‘Bez dlake na peru’ pred sam kraj lista gdje su čitatelji na 2 stranice komentirali i uglavnom negodovali kako nema tekstova o Ribljoj Čorbi, Bijelom dugmetu, Divljim jagodama, Gillanu, Zeppelinima, kako im manjka interview s Kiss, da je najbolji album svih vremena “Zona sumraka” od Filma, da su svi oni kreteni u redakciji, da nemaju pojma o ničemu, da posvećuju prostor nekakvim bendovima koje nitko ne sluša, da su golo sranje i da ih više neće kupovati. Pa su ih opet kupovali.

Zadržao bih se na jednoj činjenici – posvetili su 2 stranice jednom demo bendu kojeg je tada znalo jako malo ljudi, a bend sam je napravio tekst o sebi, poslao ga redakciji i redakcija je na temelju toga napravila interview s njima – Sexa. Oh, kako je to značajna povijesna gesta, nevjerojatan dokaz koliko su ti ljudi iz Džuboksa posvećivali pažnje na oba horizonta – svjetskom i domaćem. Pisali su o Mettesiju, Patroli, Zvijezdama, Boi, Idolima, Orgazmu, Valjku, Kazalištu, Parafima, Laboratoriji, Leb i sol, Šarlu, Laibach, ma o svima koji su tada radili i svirali. I bili su najbolji u svojoj dosljednosti podržavanja svih novih trendova, čitatelje su znali ‘podjebavati’ sitnim pikanterijama jer je, općenito znano ‘vox populi’ znatno sniženija mogućnost pravilne percepcije na koju se ne treba previše obazirati kao što to danas rade reality programi, razne TV ekskluziv franšize o pjevačima i estradnim zvijezdama koje mahom nitko ne voli i koje svi ismijavaju namećući posve iskrivljene stavove da je kič umjetnost. Odnosno, najlakša zarada. Ne trude se, kao ljudi iz Džuboksa koji su dvaput mjesečno informirali veliku jugoslavensku zajednicu o događajima i stvarnim činjenicama koje će im promakniti ispred nosa ako ne pišu o njima. Zanimljiv je podatak da su, nećete vjerovati, najviše prostora u nekih 100-tinjak brojeva posvetili The Human League, danas skoro pa zaboravljenim i koji puta degradiranim synth-pop pionirima, te Cabaret Voltaire, Talking Heads, The Police, Roxy Music, Bowieu, Zappi, Hendrixu i strašno su hvalili Simple Minds i ABC. Jest, to je bilo takvo vrijeme idealnog praćenja svjetske i domaće scene. Danas kad netko spomene da je Arcade Fire kopija Roxy + Simple Minds ili da je sav indie-rock najveće sranje u zadnjih 6-7 godina nakon Franz Ferdinanda, taj je najveća seljačina, otpad za staro željezo i nije dostojan da se nosi s tako produhovljenim i sofisticiranim idejama novih trendova. Ih, ta nemojte ‘kasti! Ako netko ne zna, to je jako poznata izreka pokojne Asje Kisić iz serije “Naše malo misto”.

Što pričam pobogu? Evo, imamo za primjer ovaj zaista neobičan slovenski bend još neobičnijeg imena BARKA TONE IN BELE PLOMBE u kome je gitarist Andrej Fon, daleko poznatiji kao pridruženi saksofonist Žoambo Žoet Workestrao. S njime su u postavi još Dani Kovaš (vokal), Martin Uzmar (gitara) i Peter Šüklar (bubnjevi). Nemaju bas gitaru, ali to dvojica gitarista elegantno otklanjaju staccato tehnikama, distorzirano podebljanim floskulama i niti im uopće ne manjka. Ovaj rad su, kao što se vidi iz priloženog objavili u vlastitom izdanju, te im po svemu sudeći, ne treba nikakva podrška diskografske promocije kad bi ovakvu muziku ionako svaki izdavač, osim ponekog rijetkog, odbio nakon prve 2-3 pjesme. O čemu se radi?

Glazba im je totalno alternativni rock, ono što se u pravom smislu riječi suprotstavlja onome što danas svi manje-više podrazumijevaju pod alternativni rock. Predstavnici su prave alternative. Ako ste barem djelomice upoznati s opusom Captain Beefhearta, Frank Zappe, The Pop Group, Šarlo Akrobate, Sexe, Trobecovih krušnih peći i Žoambo Žoet Workestrao, onda znate o čemu je riječ. Ovi momci rade vrsne zafrkancije, uzbudljive aranžmane, eksperimentiraju s onime što su rijetki (već navedeni) na ovim ex-Yu područjima baratali i ne trude se napraviti ili izmisliti nekakvu ‘toplu vodu’ kad ionako u de-kompozicijskom pogledu rade svašta što im padne na pamet. Nema tu kod njih nekakvih riffova, refrena ili upadanja u dobro znane sheme. Ovi fantje sve razbijaju u paramparčad, sviraju takoreći free-rock s natruhama poznatih tonsko-zvučnih etika post-punk/new-wave/noise, pa i math-rock elemenata, ali da ih se čvrsto može uloviti u nekom žanru, to ne dolazi u obzir isto kao i u slučaju Žoambo Žoet Workestrao. Posebnost ovog vrlo otkačenog performansa od 30 minuta daje sirovi Kovašov vokal na slovenskom nezaražen bilo kakvim utjecajima nečega, onoga čemu su skloni i svi bendovi, a i svi pjevači da žele zvučati kao vlastiti uzori. Po tome je upravo Barka Tone In Bele Plombe specifičan bend, nepredvidljiv i neukrotiv; jednostavno ne znate u kome smjeru će im otići kompozicija i sa čime sve se, doslovce ne zajebavaju. Upravo poput malo shvaćenog genija, pokojnog Beefhearta kojeg je na velikoj svjetskoj razini shvatilo gro provjerenih rock kritičara i čuveni John Peel.

Ovi Slovenci su nešto upravo poput toga: naizgled odsutni od auditorija, kao da ih ne zanimaju sve ove svinjarije aktualnih dešavanja, ne kukaju, ne cvile, naoko nisu socio-političko angažirani bend, nemaju neki punk/rock revolt u tekstovima i mahom se prikazuju kao pacifisti koji su pasivni za teškoće današnjeg društva. Međutim, to je privid. Uzmimo samo naslov albuma koji je ustvari metafora ‘jasne slike črnog oblaka’ s omotnicom na kojoj ‘barka tone’ držeći golu slikaricu na gomili naroda. Komentar nije potreban, zna se točno na što su ciljali. A i tekstovi su im vrlo nadahnuti, poetski u vrlo sirovom komičnom izdanju prikazujući naizgled bezvezne stvari iza kojih stoji jedan cijeli svjetonazor inteligentne zafrkancije.

U vrlo kratkoj (samo 27 sekundi) “Veselje” Kovaš otkačeno nabraja ‘krava, trava, mleko/ kruh, drek, žganje/ veselje je kratko’, a u narednoj “Zadnjič za zmeraj” ‘prepričanja so se rasula’ i počinje inteligentan art-leksikon, priča o umjetnikovom viđenju ovog usranog društva. Tako slijede neurozna “Pot je na drugi strani (kot nos)”, ironična “Poslednji kupec” s otkačenim reggae motivima nalik na Šarlo Akrobatu (“Bistriji ili tuplji čovek biva kad…”) i ponešto zgodnih surf improvizacija i efekata raspreda priču o ‘našim možganima na vetru’, da bi “Druga pesem” proizvela u samo 2.21 fokus snažne ekspresije koja dovodi do noise/math/eksperimental-rock konotacija odnoseći se na intelektualno interesantnu floskulu metafore. “Tujek v sandalih” prati vrlo neurotičnu priču punu sarkazma nalik na Gang Of Four s dvodjelnim aranžmanom u koji se ubacuje i dio zafrkantskih staccato folk motiva kakvi su recimo bili nekad tipični za nikad shvaćene Šumski koji su se tokom 90-ih znali vrlo dobro šegačiti s nekim bedastoćama općeg poimanja alternativnog rocka. Jedan od urnebesa bubnjara i gitara dolazi u totalno rastrganoj “Pozornosti” s velikim dahom psihodelije (navodno je pravilan naslov “Pozornost”, ali na omotu piše ovako kako piše), da bi na koncu albuma pristigla “Molk na plesišču”, melodična stvarčina u domenima The Pop Group gdje se Kovaš doslovce zajebava s partizanima i ubijanjem vremena. Nije to neka visoka filozofija, ali da mu poetskog nadahnuća ne fali, vraški je u tim svojim kratkim i jezgrovitim stihovima… Zadnja “Sedim in ne zbežim” je najlakša i najjednostavnija s ponešto uvrnute blues-rock estetike i, naoko apstraktnom lirikom o ‘rožama komunizma’, hahaha… Pa zašto bi se pametan čovjek uopće trebao truditi i boriti u ovakvom usranom sistemu za neka prava? Da li ostati oportunist ili biti borac? Barka Tone In Bele Plombe su izabrali umjetnički put izražavanja svoje frustracije isto kao i svaki drugi umjetnik koji opisuje nezahvalno stanje ne služeći se ničime drugime nego vlastitim možganima.

Ne zovu na revoluciju, nisu bahati i prgavi, jako lijepo i poetski smisleno drobe o ovome općem metežu, onako, takoreći sa strane, ne napadajući nikoga, ali svakome glorificiranome, navodno intelektualno potkovanome banditu jasno upućuju srednji prst i pred nos i u stražnjicu bogatom i jednostavnom poetikom, često pomalo i apstraktnom, ali sve tu ima svoje draži umjetničkog čina koji nikako nije bezazlen.

Da se vratim na sam početak ove recenzije, nekadašnja ekipa Džuboksa bi bez ikakvih premisli prepoznala ovaj bend kao jedne od preporoditelja rocka i cijelog pripadajućeg svjetonazora koji, konačno, nije drapanje za nekakvim trendovima alternativnog rocka. Barka Tone In Bele Plombe su i više od toga, usuđujem se reći da su i avangardni spram ove kaljuže u koju su nas uvukli i mediji i kritičari ‘s putrom na glavi’ što hvale one koji samo peglaju glupe otrcane fore za dobre pare. Kako sam album prvi put slušao tek ove 2014., bezrezervno ga stavljam na vrh najboljih ostvarenja godine.

Naslovi: 1.Veselje, 2.Zadnjič za zmeraj, 3.Pot je na drugi strani (kot nos), 4.Poslednji kupec, 5.Druga pesem, 6.Tujek v sandalih, 7.Prozornosti, 8.Molk na plesišču, 9.Sedim in ne zbežim

Ocjena (1-10): 10